Viktorija Mej je stigla iz Somerseta na Kosovo pre skoro  18 meseci i za sada ne namerava da se vrati u Britaniju. Kao pravnik u Kancelariji specijalnog tužilaštva, ona svaki dan radi na važnim krivičnim predmetima, pružajući EULEX tužiocima značajnu podršku i pomoć.

Viktorija je prvi put čula za Balkan 1993. godine. Dve devojčice su tada došle u njenu školu u malom selu Somerset. Devojčice su  imale 13 godina, došle su iz Sarajeva i odobren im je azil u Velikoj Britaniji. ,,Od kada sam srela te dve devojčice u mojoj školi želela sam da odem u Bosnu. Kada sam dobila ovaj posao na Kosovu, pisala sam im i rekla da idem na Balkan”, priseća se ona.

Međutim, pre svog dolaska u Prištinu juna 2013. godine, Viktorija je stekla dosta iskustva. Oduvek je želela da svoje stručno iskustvo iskoristi u zemljama u razvoju i to ju je motivisalo da počne da traži posao u inostranstvu.

2003. je još uvek radila u Londonu za organe javnih prihoda. ,,Taj posao je bio sličan onome što sada radim, ali je bio u oblasti građanskog prava”, objašnjava ona. To je bio privremen posao, pa se prijavila za posao u ,,Ernst and Young”, multi-nacionalnoj kompaniji koja pruža usluge poreskog savetovanja. Zahvaljujući svom radnom iskustvu dobila je posao i naredne 4 godine Viktorija je radila kao poreski savetnik. Međutim, bez obzira na izreku Bendžamina Franklina da “na ovom svetu ništa nije sigurno, osim smrti i poreza”, Viktorija je odlučila da promeni izvesnost poreske uprave i pređe na krivično pravo. 

Počela je da radi za Ministarstvo pravde kao pravni savetnik. “To je bio sjajan posao”, priseća se ona. Osnovni sud je prvostepeni sud na kojem se prvobitno sudi svakome ko je optužen za neko krivično delo. Viktorijina uloga na sudu bila je da sedi pored sudija porotnika, koji nisu bili pravnici, i da ih savetuje o zakonu i njihovim ovlašćenjima, i o tome šta da rade sa onima koji priznaju krivicu, da pomogne sudijama porotnicima u donošenju odluka u vezi sa pritvorom i trajanjem kazni zatvora, kao i da ih savetuje u vezi sa drugim kaznama u slučajevima priznavanja krivice. ,,Taj posao je bio zanimljiv, ali sam želela da svoje domaće iskustvo iskoristim u inostranstvu”, kaže Viktorija. Želja joj se konačno ostvarila.

Ona na Kosovu radi kao pravni službenik u KSTK (Kancelariji specijalnog tužilaštva Kosova) i zajedno sa tužiocima radi na predmetima ratnih zločina, organizovanog kriminala i finansijskog kriminala. “Predmeti su zaista bitni. Ja radim na predmetima kao što su Eksplozija na bulevaru Bila Klintona i slučaj Roleks,  koji su poznati na Kosovu”, ističe ona. 

Viktorijina uloga je da pomaže tužiocima sa predmetnim spisima i na sudu, kao i da nadgleda  inspektore i policiju kada sa njima odlazi na kućne pretrese, kako bi obezbedila da se zakon poštuje. “Fascinantno je, svaki dan je drugačiji, izazovan. Zaista uživam u ovom poslu. Svaki dan se budim i pitam: ,,Šta će se danas desiti? ”, kaže Viktorija.

Najteži deo posla je kada treba da izlaže na sudu. Ona smatra da se Kosovo i Velika Britanija uveliko razlikuju po primenjivanju zakona. ,,Na kosovu su sva krivična dela obuhvaćena jednim zakonom. Zakon o krivičnom postupku reguliše kako se sve radi, ali je vrlo složen i nije fleksibilan. Stvari se ovde rade po drugačijem redosledu. Sa druge strane, imamo kratke vremenske rokove,  što je u stvari dobro – jer vam podiže adrenalin”.

Viktorija smatra da je najfascinantniji deo njenog posla sama istraga, ali joj se pored toga dopada i savetovanje sa ekspertima, pripremanje suđenja, izrada zahteva za presretanje i odlazak sa svedocima na lokacije na kojima se zločin navodno desio. 

Među mnogim izazovima sa kojima se suočava EULEX pravni savetnik svakako su kratki rokovi predviđeni Zakonom o krivičnom postupku. Ponekad to postane prava trka, naročito kada odbrana podnese žalbu na odluku za pritvor. ,,Mi treba da pripremimo odgovor i prevedemo ga u roku od 24 sata. Kada sam prvi put radila na pripremi ovakvog odgovora, potpuno sam se uspaničila misleći da ga neću završiti na vreme i da nećemo moći da ga prevedemo! Prevodioci moraju da rade preko noći, ali srećom uvek stignemo da sve završimo na vreme”.

Viktoriji se dopada da radi sa Policijom Kosova. Priseća se priče kada je radila na jednom predmetu u kojem je bio umešan jedan domaći sudija. Istovremeno su se radila sedam pretresa kuća i kancelarija, a Viktorijina uloga je bila da nadgleda pretrese u kućama. Radila je sa PK i za nju je to bilo fascinantno iskustvo. Rad sa domaćim profesionalcima je jedan od razloga zbog kojih je došla na Kosovo. 

Viktorija zaista uživa na Kosovu, družeći se sa svojim domaćim kolegama, koji je pozivaju u svoje kuće na iftar ili za srpsku proslavu pravoslavnog Božića. Ona je posetila sve balkanske zemlje, što je i bio jedan od njenih glavnih turističkih ciljeva dok je ovde. Njeni omiljeni gradovi su Beograd i Sarajevo, ali kaže da joj je Kosovo dom i da joj Priština nedostaje svaki put kada otputuje na malo duže. Ipak, Viktoriji nedostaju stvari kao što su dobra azijska kuhinja, tačnije japanska. Pored toga, smučio joj se kosovski stil vožnje i navika da se automobili parkiraju na trotoarima, ali osim tih nekoliko stvari ona voli ovu zemlju i dopada joj se da živi ovde. 

Ona je počela da pomalo uči srpski i albanski i može da obavi kratak razgovor na oba jezika. ,,Mislim da je uvek važno znati par osnovnih reči na nekom stranom jeziku. Trebalo bi da znam više, mnogo više. Smatram da ako već radite u ovakvoj misiji onda treba da se uklopite u kulturu.” Nakon posla ona ide na krosfit tri puta nedeljno, sve zbog toga što je hrana na Balkanu toliko ukusna da su sportska požrtvovanja neophodna ukoliko želite da ostanete u formi. Pored toga, Viktorija je i obožavalac vina. Ona je bila u nekoliko poseta vinarijama na Kosovu i u susednim zemljama, a vinarija Stone Castel je bila jedna od najboljih koje je ikada videla.

Kaže se da na Kosovu nije lako biti vegetarijanac i gurman, ali je za Viktoriju to prilično jednostavno. ,,Obično mi dosadi ista vrsta hrane, jer se nudi nekoliko opcija, ali one nisu opširne”. Ona objašnjava ,,Pretvoriću se u picu ako budem pojela još jednu. Dok sam bila u Britaniji uglavnom sam sama spremala  hranu, ali ovde nema svrhe, jer volim druženje, pa je odlazak u restorane uvek dobra opcija”.

U slobodno vreme voli da posećuje Rugovsku klisuru. ,,To je moj mali deo raja”, kaže ona. ,,Nekoliko puta sam se popela do jezera i do Crvene Stene. Tamo gore je zapanjujuće lepo”.

Nažalost, njena misija se približava kraju, a Viktorijin poslednji dan sa EULEX-om je 31. mart. Ali, to ne znači da će ona otići iz Prištine. ,,Ne odlazim sa Kosova nakon marta. Moj prvi izbor je da nastavim da radim na Balkanu. Ne želim da se vratim u Britaniju, osim ako stvarno moram – ovde ima još puno toga da se istraži”.