Kada se rodila u udaljenom akademskom gradu u Sibiru, tada u Sovjetskom Savezu, Julijina porodica je bila ubeđena da će ona krenuti utabanim stopama molekularnih biologa i virologa, čvrsto ustaljenim porodičnom tradicijom. Međutim, ova kćer sibirske tajge imala je potpuno drugačiju ideju o tome kako je želela da provede svoj život. Od ranih godina, kaže Julija, želela je da istražuje i bude slobodna.
Odrasla je i studirala u Sibiru i kasnije u Moskvi, gde je dobila zvanje magistra ruskog i francuskog jezika u školi koja priprema ruske diplomate. Nakon što je diplomirala, mogla je da bira da radi u Ministarstvu spoljnih poslova ili nešto drugo. Izabrala je “nešto drugo” i postala dopisnik za spoljne poslove za jednu nezavisnu novinsku agenciju, i tako je počela njena priča.

Julija je godinama radila širom sveta, izveštavajući o najaktuelnijim svetskim dešavanjima, na primer, iz Bejruta o ratu između Libana i Izraela 2006. godine. „Postala sam ratna dopisnica preko noći, ali šta ćeš!” 2006. i 2007. godine kao dopisnik za Balkana pokrivala je pregovore između Prištine i Beograda. „Dolazila sam na Kosovo autobusom iz Srbije, vozila bih, intervjuisala ljude, intelektualce, političare, svakoga. Bilo je zanimljivo, ali s vremena na vreme i emotivno teško. Plakala sam sa svakom nacijom na Balkanu.”

Julija je cenila značaj uravnoteženog izveštavanja i u to vreme bila je jedna od malog broja ruskih novinara koji su ravnopravno i pravično pokrivali tačke gledišta Beograda i Prištine. „Tada sam smatrala da je moja obaveza da dam glas obema stranama", kaže Julija. Tako je intervjuisala oba predsednika, i Tadića i Sejdiua, i premijere Koštunicu i Čekua, za kojeg je čak organizovala konferenciju za novinare u Moskvi – jedina koju je održao jedan albanski političar sa Kosova 2000-tih godina.

Postepeno se njen fokus prebacio na američku i evropsku politiku, dok je uz to postala i gostujući saradnik Londonske škole ekonomije i političkih nauka. „Godinama sam radila nekoliko stvari istovremeno. Čak i u Velikoj Britaniji i Italiji, gde sam živela, pokrivala sam politički sektor kao novinarka, i istovremeno sam radila na mojoj doktorskoj tezi na temu islamizma i džihadizma u zemljama EU”. Julija je doktorirala na političkim naukama 2012. godine.

Posle višegodišnjeg rada kao novinar i politički analitičar, Julija je bez oklevanja iskoristila priliku da doprinese evropskom putu Kosova, dobivši posao u EULEX-u. Uvek je želela da se vrati na Balkan i posebno je srećna što se vratila na Kosovo. Prošlo je malo više od godinu dana i još se seća kada je prvi put stigla. „Vratila sam u proleće i bilo je divno: sa procvetalim drvećem i sjajnom atmosferom!", kaže ona sanjivih očiju.

Upućena iz Ministarstva spoljnih poslova Italije, Julija sada radi kao menadžer programa za Kancelariju šefa osoblja, gde deo njenog posla obuhvata rad na implementaciji mapa puta za tranziciju u bliskoj saradnji sa kosovskim kolegama. Ove mape puta sadrže niz akcija koje kosovske vlasti treba da preduzmu kako bi obezbedile laku tranziciju EULEX-ovih nadležnosti u određenim oblastima vladavine prava. „Imala sam zadatak da razmotrim različite načine na koje bi Misija mogla da se povuče, i tako su nastale sadašnje mape puta. U njima je malo toga što EULEX treba da uradi, mi samo koordiniramo i pružamo ekspertizu, a cilj mapa puta je da se osnaži lokalno vlasništvo nad vladavinom prava. Ovo je nabolji deo mog posla!”

Ona sa svojim lokalnim partnerima radi svake nedelje, ako ne svakodnevno, kako bi ocenili šta je potrebno uraditi, šta treba da bude naredni prioritet, i kako se neophodne promene – od upošljavanja administratora podataka to izmena zakona - mogu sprovesti. „Postizanje “jasnosti u grupi” bilo je najteži posao, jer smo svi iz različitih institucija i oblasti”, kaže Julija. Ona naglašava svoju zahvalnost na njihovoj saradnji i svoje nade za budućnost: „Imam divne kolege iz Sudskog saveta Kosova i Ministarstva pravde. Svi su pametni i vredni i uživam u radu sa njima, a njihov rad mi daje puno optimizma”.

Dopada joj se život u Prištini i kako pominje, kada imate dvoje male dece, kćer od 10 i sina od pet godina, biti mama i raditi u malom gradu veliko je olakšanje. Nema potrebe da vozi po dva sata do igrališta i život je ovde veoma ugodan. Što je najbitnije, njena deca su zadovoljna.

Oba deteta su živela u Velikoj Britaniji i Italiji, ali selidba usred školske godine nije laka. Ipak, dobro su se prilagodili: „Vrlo sam ponosna”, kaže Julija. „Znala sam da su se uklopili onoga jutra kada su za doručak tražili mantije”, kaže ona smejući se. Julija je i strastveni sportista i svako veče vežba u Fitnes centru Steps Elite na Veterniku – vežbe visokog intenziteta, slične krosfitu – i takođe je strastveni biciklista. „Vežbam da bih mogla da poslastice koje pravim”, - kaže ona.

Kulturna povezanost je ono što Julija najviše voli na Kosovu. Ona je zapazila da su zapadne zemlje ponekad previše individualne i da se u njima imigranti ponekad osećaju usamljenim. „Nedostajalo mi je da budem u zemlji u kojoj bi mi ljudi postavljali hiljade pitanja, čak i ona najličnije prirode, i bili otvoreniji kao ljudska bića. Pretpostavljam da je jedna od prvih stvari koje sam na naučila na albanskom jeziku pitanje "Da li ste udati?", smeje ose ona. Ona dodaje da je zaljubljena u ljubaznost ljudi na Kosovu i njihovo ogromno gostoprimstvo.

„Smatram da svako ljudsko biće ima pravo na bezbedan i prosperitetan život i da institucije sprovode njihova prava. Isto želi i ljudima Kosova. Veoma sam ponosna što sam deo Misije EU za vladavinu prava na Kosovu. Nismo savršeni, ali niko iz EULEX-a ne dolazi ovde razmišljajući kako da pogorša stvari, naprotiv”. Ona dodaje da je, kada je završila srednju školu, želela da postane tužilac, ali su njene roditelji bili protiv toga, jer su 1990-te u Sibiru bile divlje godine, gde je mafija vladala naseljima. „Uz tvoj osećaj za pravdu, ubili bi prvog meseca na poslu”, - rekla joj je njena mama. Međutim, Julija kaže da je taj san nikada nije napustio i da je rad u EULEX-u za nju bio način da se najviše približi tom snu.

Na pitanje o budućnosti Julija nema konkretan odgovor. „Sada sam ovde i veoma sam zadovoljna profesionalno i lično. Ali želim da učim i radim više”. Na kraju, sve što je htela bilo je da istražuje i bude slobodna.